Преживљавање Шизофреније. Richard Carlson
– онда би мој отац могао возити поред мене.
Моја стидљивост у детињству била је повезана са мојом осетљивошћу. Отприлике петнаест до двадесет посто мушкараца и жена имају осетљиве личности. Према подацима интернет странице ауторке Елејн Ерон која истражује осетљивост (www.hsperson.com), осетљиви људи су често „свеснији од других о суптилностима“, „лако их преплављују ствари попут јаког светла, јаких мириса, грубих тканина или сирене у близини “, и обично избегавају „насилне филмове и ТВ емисије “ и „ узнемирујуће или тешке ситуације “. Такође су често стидљиви као деца и адолесценти.
Волео сам што сам осетљив, јер ми је због моје осетљивости било много стало за моју породицу, пријатеље, наше суседство и мој сјајни живот у Стормвилу. Само бих волео да нисам био тако стидљив. Такође сам трпео пуно малтретирања због своје осетљивости - то ме је учинило другачијим од многих других дечака.
Поглавље 4
Млади писац
Сећам се да су ме први пут признали због мог писања када сам био у другом разреду, када сам победио на такмичењу под називом Зашто је мој учитељ моја симпатија. Победници су морали да ручају са својим учитељем у ресторану и да им се слике објаве у локалним новинама. Чак ме је једна радио станица интервјуисала. Схватио сам да вероватно личим на баку Карлсон, јер је она волела да пише поезију.
Био сам у другом разреду госпође Дејли баш пред одлазак на ручак када је то објављено преко разгласа.
„Одлучен је победник такмичења Зашто је мој учитељ моја симпатија. Хвала свима који су учествовали. Одабрана су два победника, један из другог разреда а један из трећег“, женски спикер је рекао.
Пажљиво сам слушао. Стомак је почео да ме мучи и осетио сам трнце у грудима.
Спикерка је прво рекла име победника из трећег разреда. Нисам препознао име. Затим је рекла: „Победник из другог разреда је Ричард Карлсон из разреда госпође Дејли. Честитамо обојици. Победници и њихови учитељи ће ручати у ресторану Мекдоналд. Хвала.“
Скакао сам горе доле за својим столом док ми је у грудима пулсирало интензивно разарајуће осећање среће.
„Честитам, Ричарде“, узвикнула је госпође Дејли, „и хвала ти!“ Упутила ми је сијајући осмех.
„Победио сам“, рекао сам Тонију, који је седео поред мене. „Победио сам.“
„Фолираш се“, рекао је, а затим је разред отишао у мензу.
Сво време током ручка, осећао сам велику радост изнутра. Једног дана, бићу светски познати писац, помислио сам, и био сам поносан.
Поглавље 5
Роско
Годинама касније, моја породица се преселила у Тусон, у Аризони, који се налази у пустињи Сонора. У петом разреду, један дечак из моје школе који је био годину дана млађи од мене опонашао је Роска, лика полицајца из телевизијске серије Војводе из Хазарда, која је била популарна у то време. И ја сам почео да се понашам као Роско.
„Глупани!“, узбуђено сам рекао мојим другарима Дејву, Рону и Стиву на игралишту поред ограде која је омеђавала школско двориште.