Бајке о Приморском царству. Николай Одинцов
се једном браћа на пијацу пшеницу да продају. Молио их је Ивај да пође са њима.
– Поведите и мене, Желим људе да видим, кажу да ће тамо бити и путујући певачи – лакрдијаши.
Размислила су браћа и одлучила да од тога неће бити штете. Само су му најстроже забранили да се погађа. А мајка му ј копејку у џеп ставила, да може дете себи бомбона да купи.
Стигли су на пијацу, Браћа су стала пшеницу да продају. Хтео је Иван да им помогне, али су они почели да га грде:
– Одлази одавде, будало, сву трговину ћеш нам покварити!
Пође онда Иван по пијаци да луња. Гледао је мало певаче-лакрдијаше, њиховим песмама и кревељењима се мало смејао. По редовима дућана је пролуњао, па дође тако и до трга где се коњи продају. Иде, гледа. Коњи све бољи од бољега, лепи, брзоноги. Диви се Иван. Тако ногу пред ногу, све је коње обишао. Баш је хтео да се врати, кад примети мало ждребенце. Лежи оно јадно у гомили ђебрета, нема снаге главу да подигне. Читаво је крастама и гнојним ранама прекривено. Свако ко прође настоји да га ногом удари и увреди. Жао је било Ивану малише.
– Зашто ударате ногама? Зашто вређате? – пита.
– Ма коме оно такво болесно треба! – одговарају коњушари. – Лако се може догодити да се и наши коњи лепотани од њега разболе. Што пре цркне, то боље.
– А чије је оно такво сирото?
– Ама ничије. Кад су на пијацу коње трпали, оно је уз стадо коња пристало. Најпре смо хтели да га узмемо за себе, а сада видимо да оно никоме не треба.
– А да га можда ја узмем?
– Узми – кажу коњушари.
Узео је Иванушка болесно ждребенце. Изворском водом га је опрао, за копејку, што му је мајка дала, хледа купио и нахранио га. Читавим путем до куће на таљигама га је возио.
Браћа су Ивана много грдила, глупаном називала. Кад су се до куће довезли, кроз капију ждребенце нису пустили. Рекли су да се стока може окрастати, оболети.
Иван није имао куд, морао је кренути куд га ноге носе. Неговао је он ждребенце, брижно га пазио. Изворском водом га појио, на зеленим ливадама напасао. Оздравило је ждребенце. А чим је оздравило, почело је да расте као из воде. Прошло је само шест дана, а славачко ждребенце се претворило у јуначког коња. Свака длачица одреда као злато сија, грива се на ветру вије. Дао је Иван своме коњу име Златибор.
Седног дана изјутра изненада му коњ рече лудским гласом:
– Хвала ти што си ме од смрти спасио, из невоље избавио.
Иван у чеде седе. Не може то бити да коњ људским језиком говори!
А коњ, као да се ништа није ни догодило, даље настави:
– Родио сам се у Чаробној земљи. Пасао сам са мајком на пространим ливадама. Само сам био непослушан, све даље и даље сам желео да одјурим. Једног дана сам далеко одјурио да и сам нисам приметио како сам се у вашим крајевима нашао. И да није било твоје доброте, пропао бих. А сад је час да се вратим назад, у чаробну земљу.
Ражалости се Иванушка. Веома је заволео Златибора.
– Где је твоја чаробна земља? –