Melisandina Želja. Rosette
naročito, stvarno“ dodao je, gazeći po mom moralu, brzim pokretima kojima me je ubijao. „Vi ste naročiti, Melisanda. Vi, a ne ono što govorite ili radite“.
Pogled mu se sudario sa mojim i želeo je da ga zarobi, kao i uvek. Podigao je obrve. Već sam dobro poznavala tu ironičnu mimiku. „Hvala gospodine“ odgovorila sam skrušeno.
On se nasmeja kao da sam rekla neku šalu. Nisam se naljutila. Bar je smatrao da sam zabavna. Bolje išta nego ništa. Vratila sam se na naš razogovor od pre nekoliko minuta, kad me je pitao da li bih zbog ljubavi nekome dala noge ili dušu. Tada sam mu odgovorila da nikada nisam volela i nisam znala kako da se ponašam. Sad sam shvatila kako sam mogla da odgovorim na to opasno pitanje.
Povukao je kompjuter prema sebi i počeo da piše, isključivši me iz svog sveta. Vratila sam se svojim poslovima, iako mi je srce drhtalo. Kad bih se zaljubila u Sebastijana Meklejna bilo bi to ravno samoubistvu. A ja nisam imala želju da budem kamikaza. Jel tako? Bila sam jedna razumna, praktična, racionalna devojka koja nije mogla da sanja. Čak ni otvorenih očiju. Ili sam takva bila do pre nekoliko trenutaka, ispravila sam se.
„Melisanda?“
„Da, gospodine?“ Okrenula sam se prema njemu, iznenađena što mi se obratio. Dok je pisao isključio bi se od svega i od svih.
„Trebaju mi ruže“ rekao je i pokazao na praznu vaznu da stolu. „Recite Milisent da ih nabere, molim Vas“ .
„Naravno, gospodine“. Zgrabila sam keramičku vaznu obema rukama. Znala sam da je teška.
„Crvene ruže“ objasnio je. „Kao tvoja kosa“.
Pocrvenela sam iako nije bilo ničega romantičnog u tome što je rekao.
„Dobro, gospodine“.
Osetila sam njegov pogled na leđima dok sam pažljivo otvarala vrata i izlazila u hodnik. Sišla sam na prizemlje držeći čvrsto vaznu u rukama.
„Gospođo Mekmilijan? Gospođo?“. Nije bilo ni traga od stare domaćice, a onda sam se kroz maglu prisetila. Dok sam doručkovala rekla mi je nešto u smislu slobodnog dana… Da li je mislila na danas? Nisam mogla da se setim. Gospođa Mekmilijan je bila neprestano izbacivala zbunjujuće informacije i retko sam uspevala da je slušam od početka do kraja. Nije je bilo ni u kuhinji. Rastužila sam se i spustila vaznu na sto pored korpe sa svežim voćem.
Divno. Shvatila sam da moram sama da izaberem ruže u bašti. To je bio zadatak koji je prevazilazio moje sposobnosti. Bilo bi mi lakše da uhvatim oblak ili da odigram neki valzer.
Bučalo mi je u ušima i postala sam svesna da će se uskoro desiti katastrofa. Ispred mene je bila bašta sa ružama vrelim kao da gore. Crvene, žute, roze, bele, čak i plave. Šteta što sam ja živela jedan crno beli život u kome je sve bilo kao u senci. Život u kome je svetlost bilo nešto neobjašnjivo, neodređeno, zabranjeno. Nisam čak mogla ni da sanjam kako razlikujem boje, jer uopšte nisam znala kakve su. Od rođenja.
Napravila sam nesiguran korak prema ružičnjaku. Obrazi su mi goreli. Morala sam da nađem opravdanje što sam se gore vratila bez cveća. Jedno je bilo izabrati između dve kutije, a sasvim drugo odneti ruže iste boje. Crvene. Kakva je crvena? Kako da zamislim nešto što nikad nisam videla, ni u knjizi?
Zgazila sam jednu polomljenu ružu. Sagla sam se da je podignem. Uvenula je, kao biljka je bila mrtva, ali je i dalje mirisala.
„Šta radiš ovde?
Naglo sam pomerila kosu sa čela i zažalila što je nisam skupila u punđu kao i obično. Visila mi je niz leđa već mokra od znoja.
„Treba da naberem ruže za gospodina Meklejna“ kratko sam odgovorila.
Kajl mi se osmehnuo, njegov uobičajeni osmeh skrivenih namera. „Jel ti treba pomoć?“
U tim praznim i dvosmislenim rečima koje je doneo vetar, našla sam put izbavljenja, neočekivanu prečicu kojom sam bez oklevanja morala da krenem.
„Ustvari, trebalo je ti to da uradiš, ali te nisam našla. Kao i obično“ rekla sam besno.
Obrazi mu zadrhtaše. „Ja nisam baštovan. Već imam isuviše posla“.
Na te njegove reči sam prasnula u smeh. Stavila sam ruku na usta praveći se da sakrivam osmeh.
On me ljutito pogleda. „Istina je. Šta misliš ko mu pomaže da se kupa, oblači, ko ga gura?“
Pomisao na nagog Sebastijana Meklejna skoro da mi izazva kratak spoj. Prati ga, oblačiti ga… To bih tako rado radila. Sledeća misao, a to je da ja to nikada neću raditi, naterala me je da oštro odgovorim.
„Veći deo dana si slobodan. Naravno, uvek moraš da budeš tu, ali te on retko uznemirava“ povećala sam dozu oštrine. „Ajde, dođi da mi pomogneš“.
Nevoljno je krenuo. Utrapila sam mu makaze, osmehujući se. „Crvene ruže“ objasnila sam.
„Nabraću“ mramljao je i počeo da radi.
Na kraju, kad je buket bio gotov, otišli smo u kuhinju gde smo uzeli vazu. Činilo mi se jednostavnije i lakše da podelimo zadatak. On će nositi vaznu, a ja cveće. Meklejn je još uvek pisao u zanosu. Prekinuo je kad nas je video da ulazimo zajedno.
„Sad mi je jasno zašto ti je toliko trebalo“ reče gledajući me.
Želeći da što pre ode Kajl brzo spusti vaznu na sto. Tako brzo da se skoro prevrnula. Već je izašao kad sam počela da stavljam ruže u vaznu.
„Zar je to bio tako težak zadatak da je neko morao da ti pomogne?“ upita me on, a iz očiju od besa počeše da mu sevaju munje.
Batrgala sam se kao riba koja je ugrizla udicu. „Vazna je teška“ opravdavala sam se. „Sledeći put ga neću pozvati“.
„Vrlo mudro“. Glas mu je bio anđeoski. Ali sa licem koje mu je prekrivala dvodnevna brada, izgledao je kao zli đavo koga su podzemna božanstva direktno dovela da me muči.
„Nisam našla gospođu Mekmilijan“ bila sam uporna. Kao riba koja se i dalje bori i ne shvata da je ulovljena. „A, da, danas je njen slobodan dan“ pretpostavio je on. Ali zatim se njegov pritajeni bes ponovo vrati. „ Ne želim ljubavne odnose među mojim osobljem“.
„To mi nije ni palo na pamet!“ rekla sam besno i tako iskreno da mi je uputio osmeh kao znak da se slaže sa mnom. „Drago mi je zbog toga“. Oči su mu bile ledene bez obzira na osmeh. „Naravno to ne važi za mene. Ne smeta mi da imam ljubavne odnose sa mojim osobljem“. Naglasio je te reči da bi istakao da se šali.
Prvi put sam poželela da ga udarim, a onda sam shvatila da i nije prvi put. Pošto nisam mogla da se istresem na onoga ko je to zaslužio, čvrsto sam stegla buket ruža i zaboravila da imaju trnje. Iznenadila sam se što me je zabolelo, kao da sam bila otporna na ubode, a i borila sam se sa nečim drugim.
„Jaoj!“ Naglo sam povukla ruku.
„Jesi se ubola?“
Moja ljutiti pogled više je govorilo od bilo kojeg odgovora. Pruzio je ruku tražeći moju.
„Daj da vidim“.
Pružila sam mu je kao da sam automat. Crvena krv curila je po beloj koži. Tamna, crna za moje nenormalne oči. Karmin crvena za njegove, normalne.
Pokušala sam da povučem ruku, ali me je on jako stagnuo. Pogledala sam ga, zbunjena. Netremice je gledao u moj prst, očaran, hipnotisan. Zatim, kao i obično, sve se prekide. Promenio mu se izraz lica, i to tako da nisam uspela da ga odgonetnem. Bilo mu je gadno i brže bolje je skrenuo pogled. Ruka mi je sad bila slobodna i ja prislonih prst na usta da bih usisala krv.
On se okrete prema meni kao da ga je na to nagnala neka grozna i jaka sila. Izraz lica mu je bio kao da pati, umire. Ali samo na trenutak. Potresno i nelogično.
„Knjiga dobro napreduje. Vratila mi se inspiracija“ rekao je, kao da odgovara na moje nepostavljeno