Melisandina Želja. Rosette
da pridobije njihovu pažnju velikim iskustvom. Jednom sam je pitala kako je naučila tu umetnost zavođenja. Prvo mi je rekla „ to se ne uči, Melisanda. Ili je imaš oduvek ili možeš samo da je sanjaš“. Zatim se okrenula prema meni i blago rekla. „Kad budeš u mojim godinama, znaćeš šta da radiš, videćeš“.
Sad sam bila u tim godinama i bilo mi je gore nego pre. Moja muška poznanstva bila su uvek povremena i kratka. Svaki muškarac mi je postavljao isti niz pitanja: Kako se zoveš? Šta radiš u životu? Koja kola imaš? Kad bih rekla da nemam dozvolu gledali su me kao crnu ovcu, kao da imam neku strašnu zaraznu bolest. I naravno da sam se teško nekome poveravala.
Prešla sam rukom preko korica jedne knjige. Bilo je to neko luksuzno izdanje od fine kože knjige Gordost i predrasuda od Džej Ostin.
„Kladim se da ti je ta omiljena“.
Naglo sam podigla glavu. Meklejn me je izučavao odozdo žmirkajući, opasno treperenje pod crnom maskom.
„Ne“ odgovorila sam, stavljajući knjigu na policu. „Sviđa mi se, ali nije to moja omiljena“.
„Onda je Orkanski visovi“. Uputi mi iznanadni osmeh od koga mi se zavrtelo u glavi.
Srce je htelo da mi iskoči i umalo se nisam srušila. „Ni ta“ odgovorila sam, primetivši radost zbog hladnoće u mom glasu.
„Nema baš lep kraj. Kao što sam ti već rekao, više volim srećne završetke“.
Okrenuo je kolica i pažljivo došao na koliko koraka od mene. „Ubedljivost, to je uvek kod Ostinove. Odlično se završi, to ne možeš da porekneš“. Nije ni pokušao da sakrije koliko mu je bilo zabavno, a i meni se svidela ta igra.
„Lepa je, slažem se, ali si još uvek dosta daleko. Ta knjiga je puna iščekivanja, a ja to baš ne volim. Suviše sam nestrpljiva. Odustala bih i poželela nešto drugo“.
Sad mi je glas bio blag. Počela sam da flertujem sa njim, a da nisam ni primetila.
„Džejn Ejr“.
Nije očekivao moj smeh i nastavio je zbunjeno da me gleda.
Prošlo je nekoliko minuta pre nego što sam mogla da mu odogovorim. „Konačno! Mislila sam da će proći vekovi...“
Senka osmeha se pojavila na namrštenom čelu. „Trebalo je odmah da shvatim. Usamljena junakinja koja ima iza sebe jednu tužnu priču, muškarac koji je imao tešku prošlost, srećan kraj posle hiljadu peripetija. Romantično. Puno ljubavi. Realno“. Sad su se i njegove usne osmehnule kao i oči. „Melisanda Bruno, jesi li razmišljala o tome da bi mogla da se zaljubiš u mene kao Džejn Ejr u gospodina Ročestera koji je, kakva slučanosti, takođe bio njen poslodavac?“
„Vi niste gospodin Ročester“ rekla sam smireno.
„Lud sam kao on“ primetio je sa poluosmehom koji sam morala da uzvratim.
„Slažem se. Ali ja nisam Džej Ejr“.
„I to je tačno. Ona je bila bleda, ružnjikava, beživotna“ rekao je sporo. „Niko normalan i dobrovid ne bi to o tebi mogao da kaže. Tvoja crvena kosa se vidi iz aviona“.
„Nije baš neki kompliment...“ požalila sam se šaljivo.
„Ko pada u oči, iz bilo kog razloga, nikada nije ružan, Melisanda“ odgovorio je blago.
„Onda hvala“.
Nasmejao se. „Ko je u tvojoj porodici imao takvu kosu, gospođice Bruno? Tvoji roditelji koji su bili poreklom Italijani?“
Pominjanje moje porodice pomutilo je sreću tog trenutka. Spustila sam pogled i nastavila da raspremam knjige na polici.
„Moja baka je imala crvenu kosu, tako su mi rekli. Moji roditelji nisu, ni moja sestra“.
Kolicima je prišao do mojih nogu koje su bile zategnute, jer sam pokušavala da složim knjige. Na toj minimalno razdaljini nisam moglaa da ne osetim njegov blagi miris. Tajanstvena i zavodljiva mešavina cveća i začina.
„A šta radi jedna ljupka sekretarica crvene kose italijanskog porekla u jednom zabačenom škotskom selu?“
„Moj otac je emigrirao kako bi mogao da izržava ženu i kćerku. Ja sam se rodila u Belgiji“. Pokušavala sam da promenim temu, ali je bilo teško. Njegova blizina mi je zbunjivala misli, pretvarajući ih u neko teško rapletivo klupko.
„Iz Belgije u London, a onda u Škotsku. Sa samo dvadeset dve godine. Moram da priznam da je neobično“.
„Želja da se upozna svet“ procedila sam kroz zube.
Pogledala sam ga ispod oka. Njegovo neraspoloženje se istopilo kao sneg na suncu i zamenila ga je zdrava radoznalsot. Nije bilo načina da se oduprem. Napolju je besnelo nevreme svom svojom silinom. Bitka koja je ličila na onu u meni. Bilo mi je normalno, spontano, opušteno da razgovaram sa njim, ali nisam mogla, nisam smela, slobodno da pričam, jer bih se posle pokajala.
„Želja da se upozna svet time što se dođe u jedan ovako zabačen kraj?“ Glas mu je bio sumnjičav. „Nema potrebe da lažeš, Melisanda Bruno. Ne donosim nikakav sud o tebi iako možda tako izgleda.“
Nešto se u meni polomi i oslobodiše se sećanja koja sam mislila da sam zauvek zakopala. Samo jednom u životu sam se nekome poverila, i loše sam prošla, život mi je uništen. Samo igrom sudbine sam izbegla tragediju. Moju tragediju.
„Ne lažem. I ovde se može upoznati svet“ rekla sam sa osmehom. „Nikada nisam bila u Škotskom gorju, zanimljivo je. A i mlada sam, imam još vremena da putujem, vidim, otkrivam nova mesta“
„Znači nameravaš da otputuješ“. Sad mu je glas bio grub.
Okrenula sam se prema njemu. Senka mu se spustila na lice. Bilo je nečeg očajničkog, besnog, divljeg u njemu u tom trenutku.
Pošto nisam znala šta da kažem samo sam ga gledala.
Hitro je okrenuo kolica i uputio se prema radnom stolu. „Ne brini. Ako i dalje budeš tako lenja ja ću te sam oterati i onda ćeš moći da nastaviš da putuješ po svetu“.
Njegove grube reči sručile su se na mene kao kofa ledene vode. Zastao je pored prozora, držeći se za kolica obema rukama, a leđa su mu bila uspravljena.
„Bili ste u pravu. Nevreme je već prošlo. Nema šansi da izbegnem Mekintoša danas. Izgleda da stalno grešim“.
„Ej, vidi, duga“. Pozvao me je ne okrećući se. „Dođite da vidite, gospođice Bruno. Predivna je, zar ne? Verujem da je nikad niste videli“.
„Jesam, videla sam je“ odgovorila sam, ne pomerajući se. Duga je bila okrutni simbol nečega što mi je nedostajalo. Razaznavanje boja, njihova lepota, njihova daleka tajanstvenost.
Glas mi je bio nežan kao tanak komadić leda, a leđa još čvršća nego njegova.
Među nama se ponovo stvorio zid, visok i neprelazan. Neosvojiva prepreka.
Ili sam ga možda ja sama napravila.
Šesta glava
„Hoćeš li da večeras sa mnom, Melisanda Bruno?“
Pogledala sam ga razrogačenih očiju ubeđena da nisam dobro razumela. Ignorisao me je satima i, nekoliko puta kad je morao da mi se obrati, bio je neprijatan i hladan.
Prvo sam mislila da odbijem, uvređena njegovim detinjastim i čutljivim ponašanjem, ali je znatiželja prevagnula. Ili je to bila nada da ponovo vidim njegov osmeh, onaj zagonetan, prijatan, ljubazan. U svakom