Луди детектив. Смешан детектив. СтаВл Зосимов Премудрословски

Луди детектив. Смешан детектив - СтаВл Зосимов Премудрословски


Скачать книгу
овде у Санкт Петербургу ћете дисати гасове и лакоћу.

      Харутун је још увијек желио нешто рећи да остане с Клоповом супругом, али он је постао замишљен и погледао према пузећем двоструком репу на кољену и палцем притиснуо инсекта у тканину хлача.

      – Шта сте желели да разнесете? – саркастично заклонивши очи, упита Отила.

      – Немам новца ни лека.

      – Па, то је решиво. Све плаћа буџет. Ако нађемо нос.

      – А ако је не нађемо?

      – А ако га не нађемо, сви трошкови ће бити одузети… од вас.

      – како?

      – И тако је. Ако и даље постављате глупа питања, можете изгубити посао. Разумео?

      – Тако је, разуме се. Када идемо?

      – Глупо питање. Већ смо требали бити тамо. Идемо сада!

      – И шта је то тако брзо? Нисам спакирао кофер?

      – Увек га морамо спремати. Знали сте где добијате посао… Узгред, иста ствар…

      – ста?

      – Нисам спакирао кофер. Да, не требају нам. По доласку купите оно што вам треба. Имам банковну картицу.

      – А ако нема довољно новца?

      – Он ће бацити. – и опет је окружни полицајац гурнуо прст у плафон и у стилу пигмеја скочио, користећи муљеве, на сто, машући ногом испред носа колеге. Устао је и прешао стол пјешице у правцу од Арутуна до столице. Сузе и кренуо према излазу.

      – Шта седиш? идемо! – и махнуо руком, – и као да је дуж Санкт Петербурга, надвио се над Земљу…

      Они су напустили тврђаву, оставивши на вратима само белешку с кредом:

      “Не брините. Отишли смо по хитан задатак у Санкт Петербург. Останите на месту Инцефалата, а Изиа – уместо мене.. Ја!”

      А на дну је додатак у другом рукопису:

      “Извини, Пупсике, враћам се као што морам! Док се твоја Флеа шета горе. Сачекај ме и враћам се. Можда један…”

      Изиа је прочитала биљешку и, пишући на листу рукописом оца и Интсефалопат, сакрила је у џеп и обрисала натпис с врата.

      – Па, стара козо, имаш је. – Узео сам мобилни телефон и послао СМС свом оцу. Затим је ушао у кућу и дао је мајци. Читала је и слегнула раменима.

      Пусти га да јаше. Заменићемо га. И ни реч о наставку оца. Разумео?

      – Наравно, мајко, разумем… И узмимо свињу од равнатеља, а? предложио је.

      – Шта си ти? Морамо радити све у складу са повељом и правдом.

      – И виче на мене поштено?

      – Он је директор. Он зна боље. И он ће бити оправдан пред Богом.

      – Је ли то она која виси о зиду у канцеларији?

      – Скоро. Тамо виси гвоздени Фелик, његов заменик. У реду, иди домаћи.

      – јесам. Мама, могу ли ићи у шетњу реком?

      – Идите, али запамтите, штене: утопите се, не враћајте се кући. Убит ћу те… Разумеш?

      – Да. – викнуо је Иззи и нестао иза врата…

      АПУЛАЗ 3

      – Не, заштитниче, могао бих да останем, срце ми је слабо…

      – Ништа, овде у Санкт Петербургу ћете дисати гасове и лакоћу.

      Харутун је још увијек желио нешто рећи да остане с Клоповом супругом, али он је постао замишљен и погледао према пузећем двоструком репу


Скачать книгу