Луди детектив. Смешан детектив. СтаВл Зосимов Премудрословски

Луди детектив. Смешан детектив - СтаВл Зосимов Премудрословски


Скачать книгу
и, пишући на листу рукописом оца и Интсефалопат, сакрила је у џеп и обрисала натпис с врата.

      – Па, стара козо, имаш је. – Узео сам мобилни телефон и послао СМС свом оцу. Затим је ушао у кућу и дао је мајци. Читала је и слегнула раменима.

      Пусти га да јаше. Заменићемо га. И ни реч о наставку оца. Разумео?

      – Наравно, мајко, разумем… И узмимо свињу од равнатеља, а? предложио је.

      – Шта си ти? Морамо радити све у складу са повељом и правдом.

      – И виче на мене поштено?

      – Он је директор. Он зна боље. И он ће бити оправдан пред Богом.

      – Је ли то она која виси о зиду у канцеларији?

      – Скоро. Тамо виси гвоздени Фелик, његов заменик. У реду, иди домаћи.

      – јесам. Мама, могу ли ићи у шетњу реком?

      – Идите, али запамтите, штене: утопите се, не враћајте се кући. Убит ћу те… Разумеш?

      – Да. – викнуо је Иззи и нестао иза врата…

      – Уух – контролор, родом из неке латвијске колективне фарме, одмахнуо је главом пуштајући посетиоце. – Нема савести, очигледно је да лице није руско, а генеричка униформа навучена.

      – А за то постоји административна казна.. – објаснио је наредник Голитко, родом из Лавова.

      – А ево и мог пасоша, са вриском, Харутун Карапетовицх и пружи му пента. – Руски. Ја сам Рус, мој!

      – Као и ја, – дода пент

      – И ја. – испупчила очи, додао је контролор.

      – Па, у реду си. – Листу пасоша изговарао је пент, – иако на тренутак, – погледао са чела, – да ли сте уметник? – у разнобојне очи, након чега је спустио студијски поглед у уши, – или зоофил?

      Оттилине су се очи испразнуле и он се нагибао попут застрелног погледа на Интсефалопат. Тело је поцрвењело.

      – Па, бод, којим стоком те смешташ или код куће? – послужитељ је путовници предао Харутун.

      – Какав сам уметник? Нисам стални асистент за локално село Соколов ток, Лењинградска област.

      – Ох, горед, склони се одавде. – сугерише дежурни официр.

      – Ево моје личне карте.

      – Каплара, кажете? – наредник га је огребао по образу и ставио му семе у уста. – па, слободан си, и овај ће доћи са мном.

      – Шта значи, “пођи са мном”? – огорчен је био кревет. – Да сада зовем шефа? Наместиће ти мозак…

      – Ти зовеш, зовеш тамо, у моју канцеларију, и на почетку ћу те тестирати на потрагу, можда си чеченски терориста или си побегао од родитеља. Хајде, идемо. слуга га је добацио и једноставно га одгурнуо: било гузом или цијеви, Оттил му је поверен јуришном пушком у дежурној соби железничке страже железничка станица. Анћефалопат га је слиједио и чак је желио да се запали својим Оттилом, као што се чинило Клопу, одмах је нестао иза колоне и претварао се да не познаје Клопа.

      – Харутун, зови Исолде, пусти га да донесе документа! – повикао је Клоп.

      “И брже”, дода наредник, “у супротном ће дуго остати са нама.”

      – А када ће бити пуштен? упита Харутун.

      – Како успоставити особу…

      – Три дана? – насмешио се старац.

      – Или можда три године. – одговори присутни. –


Скачать книгу