Ona koja otvara puteve. 1. dio. Merjem Jolač
već bilo biće, koje nije moglo da se suprotstvi Sulejmanu i njegovim naređenjima.
Sedeli smo za stolom, odmah su nam doneli dva čaja i baklave, sveži sok od šećera koji se topio u mojim ustima.
«Ovde me svi poznaju», rekao je Sulejman, zadovoljno se smešeći. Platio je i krenuli smo. Predstavljao me je svima koje smo sreli, držeći mi rukom zapovednički. Do kraja šetnje moja ruka je malo pocrvenela, on je toliko stegao, očigledno se bojeći da ću ponovo pobeći ili blokirati njegove brojeve.
«Sada idemo u hotel.» Brzo je uhvatio taksi. Nekoliko minuta kasnije bili smo u hotelu «Evropa». Sulejman se popeo sa mnom na drugi sprat, soba je bila puna i njegovih stvari. Kad li je uspeo? Ah, hodala sam po gradu čitavog dana… Ili je njegova soba bila pored… Misli su mi bile konfuzne.
«Hoćeš li se skinuti ili ću te skinuti?» – nežno me grleći oko struka, Sulejman mi je šapnuo na uho. Okrenuvši se, videla sam da je samo u gaćama i čarapama. Počela sam grohotom da se smejem.
«Zašto se smeješ?» – gurnuo me je u jakni i haljini na ogroman krevet. To je bio luks apartman.
«Pusti me», počela sam da se izvlačim. Jakna je već spala. Izvukla sam se i zatvorila u kupatilu i preobukla se u kućnu haljinu. Izašla sam. Sulejman je ležao go na krevetu sa ogromnom nepokrivenom prirodom u stanju erekcije. Sva sam pocrvenela. Brzo je ustao, povukao me ka sebi, prižimajući me strastveno i energično. Vodili smo ljubav… On je uživao u svakoj mojoj pori. Nisam ga se mogla zasititi… Ali kada smo oboje došli do vrhunca, poželela sam da se nastavi i započne drugi krug.
«Dođavola, siluješ me!» Sulejman je zastenjao. Popela sam se na njega i samo se smešila. Bilo mi je malo. Uživala sam u njegovom telu. Onda jednostavno nisam znala da ga moje veštičje biće proždire… Ali to nije bilo najgore. Pila sam ga do dna, ne ostavljajući ništa ni njemu, ni sebi, niti bilo kome drugome. Kuda je odlazila sva ta ogromna energija, nisam mogla da razumem. Ovu tajnu ću razumeti kasnije.
Sulejman je iskočio iz kreveta, i u trenutku je navukao farmerke na golo telo.
«Moram hitno da pošaljem faks, a ti se za to vreme obuci pa idemo da jedemo», dobacio je na izlasku i nestao iz sobe.
Obukla sam haljinu i obula moje prelepe engleske čizme sa štiklom i samo što sam uzela telefon u ruke, vrata su se otvorila i Sulejman je stajao na njima.
«Opa, spremna si, idemo», izašli smo iz sobe i pošli u luksuzni restoran Vienese u hotelu «Evropa» u centru Sarajeva.
Imala sam grip, bolest je izgledala kao da se povlači, ali za stolom u restoranu opet me je uhvatilo, a sline su mi procurele iz nosa. Naručila sam biljni čaj sa limunom i medom.
«Moraš da pojedeš vruću supu», Sulejman me je netremice posmatrao. Čitava moja strana stola je već bila zatrpana slinavim papirnim maramicama.
Doneli su nam dve velike činije pileće supe.
Počela sam da jedem supu. Na večeri smo razgovarali o svemu, o saobraćajnoj gužvi u Istanbulu, o politici, o situaciji u Rusiji, o predsednicima.
«Vidiš da sam normalan», odjednom je rekao Sulejman, želeći da me ubedi da on može pozvati damu u restoran i sa njom za večerom voditi običan razgovor. I to nakon turskih psovki, koje sam od njega slušala i čitala. Ni od koga u životu nisam dobijala tako slikovite izraze, ali meni je čudno bilo nešto drugo: šta to tačno u Sulejmanu pogađam, šta ga tera da prema meni pokazuje svoju najmračniju stranu? Ali tada sam ga vrlo loše poznavala i nisam razumela za šta je njegova tamna strana, koja ga je iznutra izjedala, sposobna. Tada sam jako malo znala o njemu. I sve ono što ću o njemu saznati dve godine kasnije, bi me verovatno na prvom sastanku šokiralo, i nikada mi ne bi dopustilo da nastavim naš odnos i odem tako daleko.
«Šta bi za desert?» pitao me je Sulejman. Pohotno sam se nasmešila…
«Razumeo sam, mene bi», brzo je zatražio račun i platio ga. Zahvalila sam mu se na divnoj večeri. Činilo se da me čita kao otvorenu knjigu.
Ništa se nije dalo sakriti od njegovog pronicljivog pogleda. On nije samo čitao sa usana, nego je skenirao svaku moju ćeliju. Išao je čak i dalje, prodirao je nekuda toliko duboko, kuda ni moja podsvest se nije usuđivala da zađe. Otvarao je moju žensku suštinu, prodirući duboko u moje srce. Ili je već dugo živeo tamo…
Napustili smo restoran, brzo se popeli liftom u sobu i odmah ponovo vodili ljubav. Sulejman je bio neumoran. Nisam ga se mogla nikako zasititi, sve mi je bilo malo. Izgledalo je da sam negde u svom prošlom životu izgubila s njim deo svoje duše. I u ovom životu u potrazi za Njim, pošto sam prošla kroz razne zemlje, i pošto sam ga konačno srela, nisam mogla nikako zasititi svoje pohlepno biće, sve mi je bilo malo… Želelo je da ga čitavog poseduje. Ali telo je bilo protiv takve veze. Mnogo važnije je bila duhovno jedinstvo. Za takav zaokret još nisam bila spremna. Ali ono što je Tvorac planirao i pripremio za mene bilo je izvan svih očekivanja…
Sulejman je ustao iz kreveta.
«Hoćeš li da mi se pridružiš na poslovnoj večeri s partnerima sutra u Istanbulu?» upitao me je. Odgovorila sam da nemam ništa protiv da upoznam njegove poslovne partnere i namignula sam. Okrenuo je broj telefona i, rezervisao restoran za osmoro ljudi, izdiktirao je naša prezimena, naglasivši da ne dolazi sam. Prišao mi je i snažno me poljubio…
«Hteo sam da gledam košarku», izgovorio je nazive nekih timova o kojima nisam imala pojma.
«Dođi kod mene», odvukao me je do kreveta i uključio televizor, stavio je moje ruke na svoja ramena: svidelo mu se kako mu masiram vrat.
Najzad, nakon završetka košarkaške utakmice, otišli smo u krevet. Rano ujutro bio je naš let za Istanbul.
Ustala sam rano ujutro, bojeći se da ne probudim Sulejmana nakon besane noći, tokom koje se neprestano okretao sa jedne na drugu stranu. Borila sam se u sebi sa požudom, ali sam otišala pravo pod tuš, sredila se, spakovala i bila spremna kada se on probudio.
«Nisi ništa zaboravila?» pažljivo me je odmerio, gledajući me spremnu. Sišli smo da doručkujemo.
«Nikada u životu ne doručkujem», iznenada je izgovorio Sulejman, zadovoljnog izgleda, stavljajući na tanjir jutarnje đakonije.
«Sada će sve biti drugačije za tebe, red je veoma važan u našem životu. Pa, Bog ti je poslao anđela u ljudskom obliku, ” nasmejala sam se.
«Videćemo kakav je anđeo u pitanju», Sulejman me je skenirao pogledom. Doručkovali smo. Celog jutra sam se osećala loše. Htela sam da provedem vikend u Bosni, jer sam namerno i uzela vikend pauze, a ne da sledećeg dana letim nazad u Istanbul. Rekla sam mu to. Odgovorio je da će me sutra popodne odvesti na izlet u Izmit. Nešto me je steglo iznutra.
Na aerodromu mi je Sulejman dao biljni čaj s medom i limunom: «Moraš se brzo oporaviti.» Krenuli smo na ukrcavanje. Sve vreme me je ljubio.
U avionu sam otvorila udžbenik turskog jezika kako bih se pripremila za ispit nivoa A2 u školi u Istanbulu. Pitala sam Sulejmana šta znače neke reči na turskom jeziku, a on je zainteresovano odgovorao na sva moja pitanja. Odjednom me je obuhvatio svojom rukom, i tako silno stisnuo moje bokove, da su mi telom prošli žmarci.
«Želim te sada», šapnula sam mu na uho i spustila udžbenik.
«Čekaj do večeras i uzeću te.»
Sletili smo u Istanbul. 16. januar 2016. Rusija je upravo uvela sankcije Turskoj. Krenula sam ka izlazu za turske državljane sa svojom boravišnom vizom, a Sulejman sa turskim pasošem.
«Dobar dan, dobro došli u Tursku», nasmejao mi se službenik i istog trenutka je pečatirao pasoš.
«Vidiš li, Marija, kako te dočekuje Turska», namignuo mi je Sulejman.
«Zašto mi sve ovo danas govoriš?», sreli smo se posle pasoške kontrole i u šali sam udarila Sulejmana pasošem po zadnjici.
«Sada