Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović
preduzeo mjere i počeo da čistim njegovo tijelo sa prutom koji je Bog iz raja posla da bi moga preobratit grešnike i neposlušne. I brate Mitre ja ti moram reć da moram ponovit čišćenje koje sam sinoj primijenio, jer se desilo da je njegovo tijelo par puta prihvatilo čišćenje, jer je par puta jauknuo a ondak su ga te demonske sile zaštitile i ni jedanput više nije jauknuo iako sam ga udara pedeset puta, a za odrasloga čoeka je dozvoljeno četeres udaraca.’
‘Da li je moguće da oni ništa ne shvataju, da li je moguće da ovaj monstrum namerava opet da me tuče? Da li će moj otac stati u moju odbranu?’ Pričao mi je đedo da su mu tog trenutka padale razne pomisli na pamet. Prađed je samo stajao a niz lice su mu tekle suze. Ni on ni iko drugi od običnog sveta nije smeo da se suprotstave Vladiki. Tada je ogroman bes provrio u mom đedu: učiniće ono što ga je njegov đedo naučio! Svi će čuti glas koji niko ne progovara. Ni njegov otac Mitar nije znao za te njegove sposobnosti nego je mislio da on poseduje samo vidovitost.
‘Vladiko Teodosije ‘ – začu se glas kao da šapuće neki starac, vadiko Teodosije, opet odjeknu isti glas našta se svi počeše krstiti a vladiki ispade prut iz ruku. Kad to vide, mom đedu sinu jedna ideja i reši da se osveti za pretrpljeni bol. Za to što ste mučili mog Izabranika svi ćete sada biti kažnjeni. Trebalo bi da kaznim i tebe Mitre, jer je tvoja sveta dužnost da štitiš svoje dijete po cijenu sopstvenog života, ali ti opraštam jer se nijesi moga oduprijeti odluci Božijeg sluge, a mog vladike Teodosija. U poslednjem trenutku se moj đedo predomisli da ne kazni i svoga oca. A onda, na zaprepašćenje svih prisutnih, prut se sam diže i nekoliko puta udari prvo vladiku a onda i sve ostale. Na kraju, moj đedo izvrši komandu svesti da ga puste i naredi svima da niko o ovome ne sme nikome progovoriti ni reči jer će ga nemilost Božija snaći. Oslobodiše moga đeda iz okova. On ode i pokupi svoje stvari. On i otac krenuše a đedo usmeri svoju svest ka kučencetu i ono krenu za njima. Niko ni reč da progovori, samo se usne nemo pomeraju a ruke sa tri prsta neprestano prave krst na grudima. I tako moj đedo posle godinu dana izađe iz manastira. Mnogo je stvari tu naučio. Prvo: da čita, piše i računa. Drugo: da iskreno veruje u Božiju silu koja je nebrojeno puta jača od sile koju on poseduje. Znao je da je Izabranik i da ima čudne moći, ali je tek ovoga puta isprobao to da uradi. Uspeo je. Verovao je da će uspeti i uspeo je. Došao je do saznanja kome ga je đedo učio: kada mu neko nanosi bol, tada on njemu ne može izvršiti komandu svesti. Ili će morati da deluje pre nego što neko njega počne da muči, ili će nastaviti sa započetom vežbom i dovesti telo do savršenstva. Moraće o tome da porazgovara sa svojim đedom. Ili će morati da istrpi bol pa tek onda da deluje. Bolja je prva varijanta, pomislio je i nasmešio se.
On i njegov otac su išli peške. Konja je držao za povodac a kučence je trčkaralo oko njih kao da je sto godina sa njima živelo. Njegov bi se tajo malo malo pa prekrstio. U trenutku je pomislio da mu otkrije tajnu, pa se setio đedovih reči da sve to što mu je povereno, po cenu sopstvenog i života cele porodice ne sme reći nikome, osim Izabraniku koji će mu se vremenom uz Božju volju i predskazanje prethodnog Izabranika prikazati. I tako, uz malo priče, konačno stigoše do kuće. Svi potrčaše da ih zagrle. E tada moj đedo oseti svu bol od ožiljaka. Kada su ga pitali od čega mu je to, on je rekao da se spotakao niz jedno brdo, da je upao u kupinjar i da je tako zaradio te rane. Prababa Kosana mu je prvo sa mlakom vodom oprala rane a onda ih namazala nekim melemom. Rane zaceliše a život nastavi da teče kao što je i ranije bio. Svakodnevno sa njegovim đedom Dimitrijem nekud odlazaše i vraćahu se kasno uveče. Đedo je koristio svaki trenutak da prenese tajne koje su sačuvane čitavih hiljadu godina svom unuku i da ih on u potpunosti zapamti. Uvek mu je na kraju svih priča ponavljao da će doći vreme kada će i on tu tajnu podeliti drugome Izabraniku, da će on biti iz drugog plemena, a ipak njegov bližnji rod. Kada se uverio da je dete sve zapamtilo i da može da primeni sve moći tih tajni, onda je on, uz milost Božiju napustio ovaj svet, srećan i zadovoljan što je tajna prešla kod drugog Izabranika. Sahrana je bila ogromna.
‘Slava mu i milost što je mojem ocu da i u njegovoj dubokoj starosti da bude priseban i pametan. Draga braćo, sestre, rođaci, kumovi, komšije i prijatelji svima bih poželjeo da doživite njegovijeh sto tri godine i da izgledate u toj starosti kao što je on izgleda.’ Sa tim rečima se moj prađed Mitar oprostio od svog oca Dimitrija. Ni u poslednjim danima svog života njegov otac mu ne otkri najsvetiju tajnu koju je nasledio.
6
A moj đedo, iako još mali, beše svestan svih reči koje mu je njegov đedo ispričao i svestan tereta odgovornosti koji je sada pao na njegova pleća. Mnogo puta je, dok bi sam čuvao ovce, ispitivao te moći. Zagledao bi se u Garindžu ili u Bubicu, njihove verne pse, i ne progovorivši ni jednu reč izdao naređenje njegovoj ili njenoj svesti da odu da vrate ovce. Psi bi ga odmah poslušali. Onda je, uvek u samoći, da ga niko ne bi video i da o tome ne bi drugima pričao, počeo da naređuje ovnu predvodniku. Pa ovci. Pa drugom ovnu. Uvek je uspevao da prenese komandu svesti. Jednom je probao da natera magarca jednog komšije da njače. Njemu je bilo interesantno a magarac je njakao dok se komšija dobro naljutio i uzeo motku da ga istuče. On je brzo preneo komandu svesti na razbesnelog komšiju koji je u trenutku stao. I magarac je prestao da njače jer je u njegovoj svesti prestala komanda. Moj đedo je to u momentu primetio. Kada vrši komandu jednoj svesti, tada prestaje komandu koju je prethodno vršio. Moraće to da vežba i postiže veće i bolje rezultate.
Moj đedo je često pričao svome ocu kako vidi da će mnogi iz njihovog i iz drugih sela izginuti jer se sprema nešto još gore od turske okupacije. Jednoga dana je rekao taju da ponesu pušku i sekiru i da zajedno odu do Mačkove stene. Kada su stigli, đedo mu reče da naprave čeku i da neprestano posmatra stene sa leve strane.
‘Tajo, tu će se pojavit vuk, ti ćeš ga ubit, a onda ću ti ja pokazati nešto što niko od našijeh seljana ne zna.’
Nije prošlo pola sata, kada se na dvadesetak metara od moga đeda pojavi ogroman vuk. Precizan metak pogodi svoj cilj. Vuk pade kao pokošen. Onda mu je moj đedo pokazao dobro skriveni ulaz u pećinu u kojoj su se nalazile kosti životinja koje je ovaj vuk pojeo.
‘Tajo, o ovome ne smijemo nikome ni riječ kazat jer će doj vrijeme kad će ni ova pećina živote spašavat. Prvo je tajo moramo dobro očistit. Viđi tajo’ – pokazivao je usmeravajući baklju – ‘moram ti pokazat onođe na kraj đe voda izvire. Nije mnogo ali se od te vode mogu održavat u životu trides —četres ljuđi. A znaš li još što je ođen dobro, tajo? ‘
‘Što sine?’ pita ga prađed.
‘Kada se ođen upali vatra, postoje mali propusti kroz stijene koji dim vode na sasvim drugu stranu brda. Ajmo da je prvo očistimo pa ćemo poslijen donijeti granja te ćemo zapalit vatru i ti ćeš viđet ovo što sam ti reka.’
‘To ćemo drugi dan. No ti sine idi te dovedi konja a ja ću načinjet nosila od granja, te ćemo tako odnijet vuka kod kuće.’
Tako i uradiše a onda moj prađed poče dozivati komšije da dođu i vide šta je ulovio. Tada beše običaj kada se ubije vuk da svako donese po neki poklon. A kada se svi razišli, moj đedo upita svog oca: ‘Tajo, zašto im nijesi reka da sam ti ja pomoga da ubiješ ovoga vuka?’
‘E moj sine – poče prađed dok mu se oči puniše suzama – da samo znaš šta se sve o tebi priča i kako te sve nazivaju ljudi iz našega sela, i u kakvoj sam ja poziciji đe god se pojavim, ti bi sine mene razumijo što te nijesam spominja.’
‘Nemo plakat tajo, ka Boga te molim. Znaš li da mi se zbog tvojijeh suza srce cijepa? ‘– pokušavaše moj đedo da ga umiri.
‘A misliš li sine da se meni srce ne cijepa kad čujem što sve ljuđi o tebi pričaju.’
‘Ko priča tajo? Reči mi ko priča i što priča? ‘
‘A neka sine. Neću i tebe nervirat. Pušći mene da nosim svoje breme.’
‘Tajo, moraš mi reć. Ako mi ne rečeš, kunem ti se da to mogu saznat i na drugi način. A ako krenem tako saznavat, ondak ću se tome čoeku osvijetit.’
Tako je progovorio moj sedmogodišnji đedo a moga prađeda je oblila neka hladna jeza. Prvi put se upitao kakvu je to silu osetio kod svog deteta. Imao