Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović
uspeha. Njegov otac ga jednog dana uze sa sobom i povede u crkvu. Dođe kod popa Gavrila ispričavši mu sve šta se dogodilo. Na kraju reče:
‘Ne smijemo što loše pomislit od njega. Čita nam misli ka da je najpismeniji i ka da čita neku knjigu.’
‘Da li ti Mitre moš ostat kod nas u konake da prespavaš dvije tri noći, jer se nadamo da će prekosjutra ili prektan kod nas u crkvu doj vladika pa će on odlučit što će učinjet s đetetom.’
Prađed pristade, oni prespavaše dve noći a treći dan dođe vladika Teodosije. Pop Gavrilo mu sve ispriča a vladika reče da uzmu to dete u crkvu, da ga opismene i da iz njega isteraju zle duhove. To saopštiše mom prađedu a on, nemajući kud, ostavi svoje dete i vrati se sam kod kuće. Otac Dimitrije ga sačeka pred vratima.
‘Sine, šta učini s đetetom?’
‘Tajo, ti znaš da je naše dijete opsjednuto nečistijem duhom pa ga ja ostavik u crkvu, po volji vladike Teodosija da mu u narednoj godini čitaju molitve da bi se njegovo tijelo očistlo od grijeha. Uz to će, tajo, naučit da čita i piše. ‘
‘Sine, sine. Još ti ne mogu reć jesi li ili nijesi pogriješio.’
Te je noći moga đeda đedo opet pozivao prethodnog Izabranika i od njega zahtevao da mu objasni novonastalu situaciju. Dobio je odgovor da se ne meša, da pusti dete da provede u crkvi narednih godinu dana, da se opismeni a onda da nastavi sa njim da vežba do njegovog savršenstva. Tada se šukunđed Dimitrije primirio.
Od prijema u crkvu moj đedo je počeo živeti sasvim drugačiji život od onoga kojim je prethodno živeo. U crkvi je morao da radi sve poslove koje su zahtevali od njega. Morao je da čita i piše brojeve i slova i da se neprestano moli da iz njegovog tela izađu zli duhovi koji su se tu nastanili. Tako su prolazili dani. On se molio Bogu sve više se spajajući sa sferom duhovnog, učio i neprestano čuvao tajnu Izabranika koju će do kraja usavršiti sa svojim đedom kada izađe iz crkve. Tako prođe ta duga godina. Tačno nakon godinu dana, opet vladika pri kraju toga dana dođe u crkvu. Svi se skupili da ga dočekaju. Svi se sa njim pozdravljaju ljubeći ga u ruku a on kada dođe do moga đeda reče:
‘Sine moj kako si? ‘ ‘Dobro Bogu hvala’– odgovori moj đedo.
‘Eve je danas godina kako smo te primili ovđen, sjutra će doj tvoj otac da te uzme a ja sam doša da vidim šta se poradilo sa tobom i da te nad na Boga vrnem tvojijem roditeljima.’
Neopisiva radost se razli dušom moga đeda. Opet će kod svoje kuće sa svojim roditeljima, sa svojom braćom i sestrama. Suze radosnice mu krenuše niz lice.
‘Nemoj plakat sinko. Sve je to Božja volja i Božja promisao. Javljali su mi da ti je duh Božji pomaga i da si neopisivo brzo savlada čitanje, pisanje, sabiranje i oduzimanje’ – govoraše mu stari vladika. ‘No sine, da viđu koliko smo uspjeli u svom naumu, da istjeramo zle duhove iz tvojega tijela.’
A moj đedo, dete ko svako dete. Nije zapravo ni znao zbog čega su ga ostavili u crkvi. Svom dušom se molio da iz njegovog tela izađu zli duhovi a nije u potpunosti ni znao šta je to. I sada, obradovan pred polazak kući reče vladiki da se svakodnevno molio i da u njegovom telu nema više zlih duhova. Neki unutrašnji osećaj mu je govorio da ti nepoznati zli duhovi mogu pokvariti njegov odlazak kući. A onda ga je vladika upitao.
‘Možeš li nam reć da li ti vidiš da će se uskoro desiti neke promjene ođe kod nas i da li osjećaš šta bilo ko od prisutnijeh misli?‘
Moj se đedo obradova i tog trenutka pomisli: konačno njemu mogu da kažem sve ono što vidim i osećam jer mi drugi to nisu dozvoljavali. I moj đedo poče da govori:
‘Vidim presvetli vladiko da će uskoro ovi Turski nasilnici izgubit svu vlast na ovim prostorima. Mi ćemo izgubit Skadar i dosta naše zemlje a onda će doći dani kada će se mnogo ratovati. Ginuće se na svaki korak i mnogi će nevini stradati’. Pričao je moj đedo i na trenutak pogledao vladiku, mati igumaniju, sveštenike, sestre monahinje i na svim licima primetio izraz zaprepaštenja.
‘Opsednut je demonskim silama! ‘ – viknu vladika i poče da se krsti. Za njim se svi ostali počeše krstiti. ‘Ne krsti se demonska silo jer nas nećeš zavarati! ‘ – opet viknu vladika na mog đeda kada je, videvši da se svi krste i on počeo da se krsti. A moj đed, videvši da su se svi usmerili protiv njega, htede da ih ubedi pa reče:
‘Presvetli vladiko, kunem se Bogom da sam rekao ono što sam video.’
‘Ućuti sotono! – viknu opet vladika i sa rukama poče pokazivati ko će šta raditi. Popovi i svi ostali se rastrčaše i počeše izvršavati naređenja. Počeše da zveče zvona. Pale se sveće, a popovi sa kandilima počeše osvetljavati prostor gde je on stajao. Dva sveštenika izneše neku spravu stavivši je na sred dvorišta. Zvuk zvona u tihoj noći nagoveštavaše teške trenutke koji se spremaše za moga đeda. Nekoliko popova priđe nejakom detetu, uhvatiše ga za ruke i staviše u tu spravu.
‘Presvijetli vladiko, ovo je sprava za mučenje odraslijeh osoba tako da se i njegova glava i ruke iz nje veoma lako mogu izvuj’ —objašnjavaše jedan pop vladiki.
‘Ruke i glavu mu vežite okovima te ik provucite kroz otvore da bik ja moga da ga kaznim i konačno iz njegovoga tijela istjeram sve moguće demonske sile’ – govoraše vladika opet se krsteći. Oni brzo uradiše kako im je naređeno i mog đeda okovanog i golih leđa pričvrstiše za tu spravu. Poče molitva a zvona prestaše da zvone. Vladika je prvi počinjao a onda su svi ostali u horu pevali za njim. Na kraju se sve umiri. Vladika priđe mom đedu. Uze leskov štap debljine palca a dužine osamdesetak centimetara od jednog popa i poče da se moli.
‘Gospode Bože naš, oprosti slugi tvojem sva sagrešenja koja svjesno i nesvjesno učini, i pomozi Gospode da iz njegovoga tijela, zahvaljujući tvojoj sili, istjeramo sve nečiste sile.’
Pričao mi je đedo da je on tada zapao u neku ravnodušnost. Osećao je strah nadolazećeg trenutka ali nije znao da je odredi a nije mogao videti šta se dešava iza njega. Od uzbuđenja mu se ništa nije otvaralo od njegove vidovitosti. Mislio je da je tako najispravnije i prepustio se tom trenutku. A onda leskov prut fijuknu kroz vazduh i spusti se na njegova leđa. Moj đed vrisnu. Odmah mu pade na pamet da izvrši komandu svesti koju je vežbao sa svojim đedom i da zaustavi ovo mučenje. Pokuša, ali ga opet stiže još jači udarac našta on još silnije vrisnu. A onda mu do svesti dopreše reči njegovog đeda:,Ako se nekada desi da ne moš izvršiti komandu svijesti osobi koja ti zadaje bol, ti tada izvrši komandu svojoj svijesti i ona će ti eliminisati bol ma kako jak bio’.
Moj đedo izvrši novu komandu, ali ovoga puta samom sebi. U trenutku prestade bol i iz njegovih usta više ne izlete ni jedan jauk. Vladika je udarao i udarao a onda prestao i naredio da se svi povuku. Mog đeda su ostavili tako da prenoći pokrivši ga samo sa nekom dekom. Sabravši se od dobijenih batina, prvo požele da izvrši komandu svesti i natera vladiku da ga oslobodi i da ga pusti da spava unutra, a onda se seti da će mu sutra doći otac, pa je odlučio da tako provede noć, da pokaže svom ocu gde ga je i u kakve ruke ostavio. Ne zna tačno kada je zaspao, jer kada je popustio komandu svesti, onda je počeo da oseća sve veći i veći bol od dobijenih batina. Samo je kučence pet šest puta u toku noći došlo, liznulo ga nekoliko puta na taj način mu pokazavši da ovde ima jednog pravog prijatelja. Odlučio je da će je uzeti sa sobom kada pođe kući. Tada mu je bilo sve jasno. Shvatio je da su te demonske sile u njegovom telu o kojima je govorio vladika, zapravo njegove moći koje su mu svakog trenutka sve više nadolazile. Činilo mu se da je u toj jednoj noći sto puta ojačao.
Svanuo je novi dan i u manastiru sve poče da se budi. Poče jutarnja služba… Svi se u crkvi mole samo je moj đedo u okovima. Završi se jutarnja molitva i svi pođoše da doručkuju. Baš su završavali doručak kada se začu zvekir na kapiji manastira. Znao je moj đedo da to njegov otac dolazi. Svi iz crkve izašli i stoje oko mog đeda. Čeka se dolazak vladike. Đedov otac stoji kao da se skamenio. Gleda u đeda, gleda u njih a ni reč ne progovara. Izlazi vladika i polako ide ka mom đedu. Kada se skroz približio, obrati se mom prađedu: ‘Brate Mitre, moram ti reć da je tvoje dijete opsjednuto demonskijem silama. Mi smo ga prijen godinu