Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović
te porodice, do tad će biti sve u redu a posljen njegove smrti biće njihova propast. Daj Bože da ne bude kao što se meni prikazalo.’
Provedoše opet dva – tri dana zajedno dogovorivši se da se opet vide prvoga maja kada su se sa prijateljima dogovorili da bude svadba. Đedo ode svojim putem a baba i deda ostaše sa svojim mislima. Dođe i prođe svadba. Moja majka se preseli u novi dom. Sve je u početku bilo kao u bajci. Činilo se mojoj majci da je mog oca zavolela više od svog života. Kako i ne bi kada je bio vredan i pažljiv, tako da je imala osećaj da bi joj svakog trenutka dao srce iz njedara. Neizmerno je voleo i sa njom se u svemu slagao. U svemu beše među najboljima. A kada bi zapevao svako bi sa oduševljenjem slušao njegov milozvučan glas. Nije se mogla izmeriti njihova sreća kada su dobili prvoga sina. Njegov otac Sretko dočeka trenutak da dobije unuče a onda se, posle duže bolesti, preseli na onaj svet. To beše prva žalost za celu porodicu. Prođe malo više od godišnjice njihovog oca, kada se Olga, najstarija tatina sestra, udade za Albanca. Taj šok moj otac nije mogao da podnese. Svuda je tražio da ubije svoju sestru da bi tako sačuvao čast svoje porodice i plemena. Uzalud. Nigde je van kuće nisu puštali. A moj otac, večito nasmejan i raspoložen, postade ćutljiv i povučen. Njegov bol, mržnja i želja za osvetom prema sestri Olgi se ne stišavahu iako prođe više od mesec dana. A onda, kao grom iz vedra neba, dođe glas da mu se i druga sestra, Natalija, udala za Albanca. To ga je skroz dotuklo. Više niko sa njim nije mogao da priča. Počeo je sve češće da se opija. Često bi, dok je bio trezniji, dolazio kod mame koja je bila trudna i pred njom plakao zbog tako zle sudbine koja ga je zadesila. Nekako u to vreme kada su kod njega bile najveće krize, prvo umrije majkina majka, a nedugo za njom i njen muž Sreten. Valjda ih je ubila nervoza zbog proročanstva mojega đeda koje se počelo ostvarivati. U drugom maminom porođaju na svet dođe prelepa devojčica. Mislila je da će ga to umiriti i obradovati i da će se opet vratiti starom načinu života. Beše uzalud. Opet je moja majka zatrudnela i rodila još jednog sina. Ni to dete ih nije zbližilo. Jednoga dana, dok se moj tata bavio seoskim poslovima, u njihovu kuću dođe neki rođak i ispriča očevoj majci, a mojoj babi, da se sreo sa njenom ćerkom Natalijom i zetom Nazifom. Reče da su ih sve pozdravili, da su poručili da bi bili presrećni ako bi ih moja baba primila u kuću. Baba mu reče da im prenese da će ih verovatno primiti samo da porazgovara sa ostalim članovima porodice. Kada je to baba, uveče dok su svi bili u kući pomenula, moj tata se zamalo nije šlogirao. Da je mogao, tog trenutka bi ubio majku, brata i preostale dve sestre jer su ga ubeđivali da život mora da ide dalje i da treba da se pomire. Nastade svađa i otac na kraju zapreti – ako dođu, on će ih poubijati usred kuće! Baba se naljuti i reče da ako on ne poštuje njene odluke, onda će ga ona izbaciti iz kuće. Te noći je prvi put udario moju majku. Onda je izašao i nije prespavao u kući. Ni sutradan ga nije bilo. Došao je kasno uveče i kao lopov se uvukao u svoju rođenu kuću. Nije bio pijan. U večernjim satima, u tišini sobe, pokušao je sa mamom da izgladi odnose. Mama je u početku bila ljuta, a onda je popustila i sa njim počela da priča. Dogovorili su se da im je tu, u krugu porodice život nemoguć, da će porazgovarati sa svima i zatražiti da se podele, da će uzeti svoj deo na kojem će napraviti kuću, u njoj će živeti sa svojom porodicom i u njoj primati onoga koga on hoće.
Kada je ujutro to pomenuo pred majkom, bratom i preostale dve sestre koje su bile neudate, tada je opet nastala svađa. Njegova majka je uletela u sobu gde su spavali i počela kroz prozor da izbacuje garderobu i stvari koje su moji roditelji stekli u toku svog braka. Nije želela više ni jedan dan da provedu pod istim krovom. Izbacila ih je iz kuće a zemlju nije želela da podeli dok je ona živa. Beše lepo vreme i oni su se, nemajući gde drugo, smestili ispod jedne stare šljive. Tu su proveli nedelju dana. Kao i u svakom selu tako se veoma brzo proširio glas o svađi majke i sina. Svi su se nadali da će to veoma brzo proći i da će ga baba pozvati pod kućni krov. Ako ne zbog njega, a ono zbog troje male dece. To se nije desilo. Tata je svuda tražio stan. Posle sedam dana provedenih pod vedrim nebom, prebaciše to malo garderobe i stvari i odoše da stanuju kod kume. Tata je, sa nešto malo novca koje je uštedeo, kupio kod jednog rođaka plac od osam ari. Na njemu je marljivo radio i počeo da gradi kuću. Retko kad bi popio po čašicu – dve. Opet se okrenuo porodici ali i dalje kod njega nije bilo one vedrine i raspoloženja. Mnogo je radio trudeći se da tu kućicu pošto – poto završi pre zime. Tada je mama bila trudna sa mnom. On sa članovima svoje porodice nije uopšte komunicirao. Jednoga dana, pred kućom koju građaše, dođe nekolicina njegovih rođaka, koji pojedinačno nisu smeli da mu kažu ni jednu ružnu reč, ali su ovako u grupi svi bili hrabri i počeše da ga izazivaju. Tako su ga do samog kraja avgusta svakodnevno izazivali i svađali se sa njim. Govorili su mu kako bi oni da su na njegovom mestu odavno završili tu dramu, kako bi poubijali i sestre i zetove ne dozvoljavajući im da se šire po njegovoj očevini, dok on živi kao poslednji bednik. Pod uticajem tih rasprava i neprestanih svađa, on opet poče da pije. I opet je počeo, ni krivu ni dužnu, da tuče moju majku. Nervoza koju je trpeo od svojih rođaka učini da i on postane nervozan i razdražljiv. Majka sa njim nije mogla da progovori ni jednu lepu reč. Sudbina učini da se jednog pazarnog dana na pijaci susretne sa svojom sestrom i zetom. Pod uticajem neprestanih svađa sa rođacima, u njemu proključa krv i on napade zeta. Izbi takva tuča da su svi mislili da će ga golim rukama rastrgnuti. Odnekuda se stvori policija i uz pomoć nekolicine dobrovoljaca nekako istrgnuše zeta iz njegovih ruku. Milicioneri uzeše izjave od nekoliko svedoka a njega momentalno odvedoše u zatvor. Sutradan ga sprovedoše sudiji. Pretila mu je zatvorska kazna od par meseci, ali ga sudija oslobodi uz obrazloženje da je njegov zet dao izjavu da je on kriv a da mog oca oslobode.
Izašao je iz zatvora sa toliko gorčine u duši da mu se činilo, ako bi ga đavo liznuo, otrovao bi se od njega. Posle ovakvog gesta njegovog zeta, odlučio je da mu se više neće svetiti, ali je doneo još jednu, za njega pogubnu odluku: piće, i na taj način će ubiti samoga sebe. Od tog dana je svakodnevno pio. Retko kada je bio trezan. Kada bi bio iole trezan, majka bi pokušala da ga urazumi a on bi je tada tukao. Kao da je svu mržnju i bes koji je osećao prema sestrama, iskaljivao na njoj. To više nije bio šamar, to su bile batine koje se nisu mogle podnositi. A onda, krajem oktobra, kada je mama ušla u osmi mesec trudnoće, on odluči da je povede kod njenog ujaka a moga đeda i da je tamo ostavi da se porodi. On će se brinuti za moju braću i sestre. Opirala se ona, ali je sve bilo uzalud. Neko mu je ubacio u glavu da su se njegove sestre udale za Albance zato što se on oženio sa njom, a ona je poreklom Crnogorka.
Jednoga jutra oko tri sata posle ponoći ili u sami osvit zore, pri samom kraju oktobra, oni krenuše put Crne Gore. Prethodni dan je bio vedar i sunčan, pa je moj otac računao da će takav biti i naredan, mada se u planinama nikada sa sigurnošću nije moglo računati da se vreme neće promeniti. Prvo su išli peške a posle nekoliko kilometara, zato što je mama bila trudna i nije mogla da izdrži, tata je pope na konja i oni nastaviše dalje. Kako prolazaše vreme, tako i oni sve više odmicahu i sve se više približavahu Čakoru. Od Čakora do đedove kuće ima još trinaest kilometara, ali se ide niz brdo pa se brže napreduje. Nisu se mogli tačno orjentisati, ali od prilike na jedan kilometer pre nego što se popeše na Čakor, poče padati sneg. Prvo po malo, a onda sve više i više. Bilo im je mnogo teže da napreduju u ovakvim uslovima, ali oni nastavljahu. Tati, jer je hodao pored konja, nije bilo hladno, ali je mama, koja je sedela, cvokotala zubima od hladnoće. Na par kilometara od kuće, moj đedo je izašao da ih dočeka i poneo ćebad da bi mogao da zaštiti i ogrne mamu. Pokri je i oni nastaviše put kuće. Đedo je osećao muke koje su razdirale dušu moga oca i nije hteo razgovorom da ga provocira. Počeše da pričaju i moj đedo pokuša da mu usmeri naređenje svesti. Nije mogao da objasni da li je u pitanju bio sneg ili nadolazeći bol koji je osećao kod mame ili prevelika doza gorčine u očevoj duši, tek njemu ne uspe da postigne šta je želeo. Računao je – kada uđu u kuću, kada sednu da se odmore, da će bez ikakvog problema uspeti da kontroliše njegove postupke i da će uspeti da izda naređenje njegovoj svesti. Da ne bi ćutali dok pešače, moj đedo ga nehte prekorevati zbog ovog dolaska nego ga ispitivaše o kući, stoki i ostalim manje važnim stvarima. On mu je odgovarao preko volje, pa ga na kraju đedo upita: ‘Sine. što te je toliko otrovalo? Zašto sine truješ i svoju i dušu svoje porodice? Namjera mi je, sine, da ti pomognem, da iz tvojega srca izbačim čemer i da izliječim tvoju ranjenu dušu.’
Taj razgovor je vođen na par stotina metara