Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović
dve godine, tako da je ona opet ostala trudna. Nekako u to vreme, mi smo se kao deca igrali i ja sam se opet udario u levo koleno. Ta noga mi je od prethodne povrede bila tanja od desne. Valjda su se mišići, kao što je rekao đedo, počeli sušiti. U početku nije bilo ništa strašno ali me je već nakon nekoliko dana noga počela neopisivo boleti. Nije bilo mog đeda da opet stavi ruke na koleno i da mi opet pomogne kao nekada.
Majka me povela kod doktora jer nisam mogao da hodam. Pregledali su me i osim otoka ništa drugo nisu mogli pronaći. Dali su mi neke tablete protiv otoka objasnivši da je otok nastao od udarca. Pio sam tablete od kojih mi je bilo malo lakše. Za par dana me opet počelo boleti. Opet kod doktora. Tada su uradili detaljniji pregled. Onda su me poslali za Beograd. Tamo su pronašli da mi se neki nerv, zbog udarca, počeo sušiti. Vratili su me iz bolnice sa objašnjenjem da što više budem rastao, to će mi razvoj leve noge zaostajati u odnosu na desnu. Ta dijagnoza je bila potpuno tačna. Iz dana u dan, ja sam sve više rastao, telo mi se razvijalo ali je leva noga postajala sve tanja i tanja. Ne samo što je bila tanja, nego je zaostajala u dužini. Trpeo sam bolove i stalno plakao. Mama me vodila kod svih lekara ali ništa nije pomagalo. Drugoga maja 1970. godine, u mojih šest godina i četiri meseca, prvi put u mom životu me tata poveo u bolnicu. Bolje da nije. Ili je to sudbina, pa je moralo sve da se desi, kako je bilo zapisano negde u Božijim knjigama. I toga dana je tata bio pijan. Valjda mu je dosadio moj plač pa me on odveo kod doktora koji je, kada nas je video, odmah počeo da viče na njega: ‘Slušaj gospodine Lazoviću, zašto ste opet doveli to dete kada smo Vašoj supruzi nekoliko puta rekli da mu jedino možemo pomoći ako mu amputiramo nogu!‘
Tata je polupijano gledao u njih ništa ne shvatajući. Onda mu je doktor opet objasnio: ‘Kada smo dobili izveštaj iz Beograda sa VMA, u kome su nam kolege objasnile da se njegov nerv na nozi suši, odmah smo znali da je operacija neizbežna. To smo objašnjavali Vašoj gospođi koja nije htela da prihvati. Nije htela da potpiše saglasnost za operaciju. Ne znam da li Vas je ona obavestila o tome šta smo zahtevali od nje i ne shvatam što se do sada niste pojavili, ali znam da je svaki dan odlaganja rizičan za život Vašeg deteta’ Tada je tata počeo da psuje mamu i da govori kako mu ona ništa nije rekla. Onda je upitao doktora šta treba da uradi da bi mi pomogli. Doktor je rekao da kao roditelj treba da potpiše saglasnost da mi amputiraju nogu. Tata je pristao. Pred sami kraj radnog vremena, negde oko pola tri, tata je potpisao da mi sutra u deset sati amputiraju nogu do kolena a po potrebi do kuka. Ostavili su me u bolnici. Pričali su mi kasnije da se tata tog dana ljutio i svađao sa mamom. Njihova svađa nije ništa dobro donela mami. Posle dugo vremena, a on je opet pretukao do besvesti. U tom stanju je zavezao sa lancem oko vrata a drugi kraj je zavezao za šljivu koja je bila u dvorištu. Ruke joj je vezao na leđima a u usta joj stavio neku krpu i omotao lepljivom trakom da ne bi vikala. Tako je mama tu noć, zavezana i pretučena, prespavala napolju. Kada se osvestila, osetila je bol po celom telu. Taj bol je bio ništavan u poređenju sa saznanjem da će joj detetu amputirati nogu. Pokušavala je na svaki način da se oslobodi, ali to nije bilo moguće. Onda se opustila i tako dočekala zoru sa nadom da će se njen muž u toku noći rastrezniti i da će ujutro spasiti svoje dete. To se nije desilo. Nije znala da je on u toku noći popio još pola litra rakije. Bio je potpuno pijan a vreme je neumitno prolazilo.
Jutro pred operaciju u bolnici. Došle su dve sestre, stavile me na neki sto ili krevet koji je imao točkiće i pošle put operacione sale. Bio sam pokriven nekim zelenim čaršavom i znam da sam se mnogo plašio. Nisam znao šta znači amputacija, ali sam osećao da je to nešto strašno za mene. Taj strah je potvrdila jedna od sestara koja je rekla drugoj: ‘Žalost. Vodimo ga da mu amputiraju nogu a niko od njegovih nije došao da bude sa njim i da mu bar na taj način da podršku i smanji bol.’
Da sam mogao, sakrio bih se pod onaj čaršav da me niko nikada ne pronađe. A one su gurale, točkići se okretali a krevet se veoma brzo približavao sali gde ću uskoro biti operisan. Kada su prošli poslednju krivinu hodnika, kada smo izbili pred operacionu salu, tada sam pred samim vratima ugledao, nikog drugog nego mog đeda Gaca. Prošlo je više od dve i po godine od kada se nismo videli. Činilo mi se da se nikada nikom nisam toliko obradovao kao njemu. Zaustavio je sestre a onda mene uzeo u naručje.
‘Dođi moj mali Parapanac’ – progovorio je njegovim blagim glasom. Svi strahovi su nestali kada me je uzeo u naručje. Ušli smo u salu. Oko stola gde je trebalo da se operišem, nalazili su se dva doktora, tri asistenta i dve sestre. Samo su očekivali moj dolazak pa da operacija počne.
‘Dobar dan’ – čuo sam đedov glas koji je u tišini odjeknuo kao grmljavina. Svi su zanemeli. Đedo me držao u levoj ruci a desnu je neprimetno okrenuo ka njima i nekoliko puta mahnuo levo – desno. Ne znam šta da kažem i kako da objasnim, ali sam tog trenutka video totalni preobražaj koji se desio doktorima i svim prisutnima. U očima lekara sam u početku video bes zbog pojavljivanja i ulaska mog đeda u operacionu salu. Prosto sam im na usnama video reči ljutnje koje nisu uspeli da izgovore. Sve to kao da je u trenutku nestalo. Na njihovim licima se pojavio osmeh i iščekivanje šta će im đedo reći. Tada je đedo počeo da objašnjava da je došao da me uzme – on će me lečiti na svoj način jer je tata dao saglasnost da me operišu zato što je notorna pijanica i nije znao zbog pijanstva šta radi. Doktori su ga slušali neprestano se smeškajući. Onda je moj đedo rekao da sekretarica otkuca saglasnost gde će se lekari potpisati da ova operacija nije potrebna. Opet je komanda svesti učinila da su doktori bez pogovora izvršavali naređenja koja je on zahtevao od njih. Pored svih zahteva koje su ispunili, on im je usmerio komandu svesti da pozovu policiju i da nas odvezu kući. Pošli smo, dva policajca, dva doktora, đedo i ja. Kada smo došli pred kuću, svi su se silno iznenadili. Pred kućom, za stolom, na drvenoj stolici u poluležećem položaju sedi moj otac a pred njim flaša rakije skoro do dna ispijena. Ne vidi nas niti zna šta se oko njega dešava. Oko majke se okupila ostala izgladnela deca koja pokušavaju na bilo koji način da joj pomognu. Jedan policajac se u čudu krsti. A onda, kao po nekoj komandi, svi se pokrenuše. Lekari počeše pregledati mamu. Ni oni nisu mogli da je odvežu. Skidoše joj lepljivu traku i izvadiše krpe iz usta. Onda policajci pretražiše tatu da nađu ključ sa kojim će otključati katance i skinuti lance kojima je bila vezana moja mama. Uspelo im je. Mama je bila mnogo iscrpljena. Zbog krpe koja joj je bila u ustima,još neko vreme nije mogla da progovori. Prve slabašne reči su joj bile:
‘Ujko, opet si spasao i mene i moju porodicu!’
Tog trenutka je jedan od doktora prokomentarisao: ‘Bože dragi, ovo ni životinja ne bi uradila! Ova žena je u drugom stanju, a on je naterao da ovako vezana prespava napolju.’
Onda su mog tatu, onako pijanog, strpali u kola i odveli u zatvor. Otišli su i doktori sa njima. Rekli su mami, ako oseti bilo kakvo pogoršanje, da se odmah javi u bolnicu. Mama, Bogu hvala, nije imala nikakvih problema. Ušli smo u kuću a tamo jad i beda. Mami neprijatno što nema sa čime da posluži đeda. Tada on progovori: ‘Ćerko moja, nijesam ima vremena da bilo što spremam da donesem, jer bi zakasnio da spasem mojega Parapanca. Nemoj da ti bude neprijatno, jer i ja znam što je nemaština. Donijo je ujko para, pa ću što prije mogu pokupovat sve što je ovoj đeci i tebi potrebno.’
Prvo je u prodavnici koja je bila nedaleko od kuće pokupovao hleba, pašteta, kobasica i nekih kolača. Mi smo, kao sva gladna deca, odmah navalili da jedemo. Dok je đedo pošao na pijac i mama se pridružila da utoli glad. Kupio je dva džaka brašna, dva džaka krompira, deset kilograma pasulja, dve gajbe jabuka, dve kantice džema, pedesetak mesnih narezaka, pet kilograma sudžuka, kafe, šećera, pirinča, ulja, soka, nekoliko kesa raznih kolača i mnoge druge sitnice. Kupio nam je i jednu kozu. Reče: ‘Da đeca imaju sa malo mlijeka da okvase usta da ne bi jeli suvoga hljeba.’
Tako prođoše tri dana. Mama i đedo su o svemu pričali a jedan od mnogobrojnih dogovora beše da ja pođem sa njim da bi me on na njegov način izlečio. Onda odoše do policije da bi tatu izveli iz zatvora. Pustili su ga, a on ni đedu ni mamu nije mogao da pogleda u oči od stida. Kada su stigli kući, tada je đedo počeo da mu objašnjava: ‘Viđi Neđeljko, neću te korit što si vako učinijo svojemu đetetu, niti ću te korit što si mi jopet tuka sestričinu iako si reka da to više neš radit. Ovi put sam doša da dijete spasim katastrofe, da ga povedem sa mnom da bi mu ja pomoga da ozdravi. ‘
Tata je samo ćutao