Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović
Izašla baba, tetka i ujko pa zajedničkim snagama pokušavaju promrzlo telo moje majke da spuste sa konja i unesu u kuću. Đedo je sve vreme bio smiren pokušavajući da smiri tatu koji je neprestano vikao i svakog od njih optuživao. Ni jednog trenutka nije hteo da optuži samoga sebe. U trenutku kada su mamu spustili sa konja, on se pope na njega. Đedo uhvatio dizgine i ne dopušta da krene. Računa, samo da uđu pod kućni krov pa će uspeti da mu usmeri naređenje svesti i tako mu pomoći. A kada mu jednom pomogne, znao je, onda će mu pomoći do njegovog konačnog ozdravljenja. Međutim, otac trgnu uzde, konj poskoči a moj ga đedo nemajući kud, pusti. Pokušao je da usmeri svest na konja, ali mu zbog bola koji je osetio kod svoje sestričine ni to nije pošlo za rukom. Tata je krenuo nazad iako je sneg bio skoro do konjskog stomaka.
U kući se svi uzmuvali jer je majka bila skoro u bezsvesnom stanju. Promena temperature je na nju loše uticala tako da je jedva disala. Tada uđe moj đedo i reče da otvore prozore. Hladan vazduh ispuni prostoriju dok se na šporetu grejala voda. Napunili su nekoliko flaša sa mlakom vodom i stavili ih do maminog tela koje je bilo pokriveno sa par ćebadi. Onda su u drugih nekoliko flaša stavili malo topliju vodu i tako su, na svakih petnaest – dvadeset minuta stavljali flaše sa sve toplijom vodom, dok se soba napunila hladnim planinskim vazduhom. Na taj način joj je omogućeno da lakše diše i da ne padne u nesvest. Tek posle dva sata neprestane borbe za život, moja majka se umiri i poče ravnomerno da diše. Zaspala je. Moj đedo reče da spreme još tople vode jer će se mama, kada se probudi, poroditi. Borba za njen život se nastavlja. Svi su znali da on ne priča bezvezne priče, ali niko osim njega nije znao koliko će biti teška borba da preživi. Posle pola sata, oštar bol probudio je moju majku. Vrisnula je. Kao što se bol iznenada pojavio tako je iznenada i nestao. Nakon petnaest minuta, još jači i još prostrelniji. Kao da joj je neko zabo nož u stomak. Probadajući bolovi su bili sve češći i češći i ona, na kraju, poče da gubi svest. U datom trenutku joj đedo snažno pritisnu stomak i ona prodorno vrisnu a onda se iz njenog međunožja začu dečji plač. Đedo preseče pupčanu vrpcu.
Mene spustiše u neki improvizovani krevetac i opet svu pažnju usmeriše ka mami. Nisu obraćali pažnju i nikom nije smetalo što ja plačem. Đedo je spustio ruke na moju majku i svim silama se trudio da joj pomogne. Verovatno njen mozak, zbog napetosti koju je izazvalo odvajanje od dece, optužbe da je ona kriva za udaju tatinih sestara, nije mogao više da izdrži, pa je, kako to narod kaže, nešto puklo u njoj. Pala je u neku vrstu kome. Čula je, razumela sve šta joj govore, ali ona nije mogla ni jednu reč da kaže. To stanje je potrajalo desetak dana. Meni su, u tom vremenu, davali razblaženo kozje mleko kada bi se rasplakao. Kasnije su mi pričali da me je đedo posle porođaja uzeo u naručje i rekao: ‘Živeće moj Parapanac.’
I kasnije me je đedo zvao Parapanac. Đedo je upotrebio sve svoje isceliteljske moći i mami je ubrzo bilo mnogo lakše. Kada se sve primirilo, moj đedo je obratio pažnju na nekoliko sitnica koje je zapazio onog dana kada je tata doveo mamu kod njih. Desilo mu se, ili zbog snega koji je padao ili zbog bola koji je osetio kod mame, da nije mogao da usmeri komandu svesti na tatu, a kasnije ni na konja, pa se sada posvetio rešavanju tog problema. Izdvojio se iz kuće i počeo da vežba. Hladnoća mu nije smetala da postigne željeni cilj. Konačno je i u tome potpuno uspeo. Znao je da mu je jedino mesto odakle nikome ne može usmeriti komandu svesti ili gde mu se neće pojaviti moć vidovitosti, poljski klozet. On se nalazio nekih pedesetak metara daleko od kuće da se tokom leta od njega ne bi osećao smrad. Mnogo puta je đedo iz njega pokušao da usmeri komandu svesti ili da mu se pojavi vidovitost, ali mu to nije polazilo za rukom. Tada mu se pojavio njegov đedo Dimitrije koji je bio prethodni Izabranik, objasnivši mu da se uzaludno muči jer otud neće moći ni da usmeri komandu svesti niti da mu se prikaže bilo koja slika vidovitosti. Taj dar koji poseduje je Božiji poklon i on, kao prosvećena ličnost, sa tako prljavog mesta ga ne može ni upotrebljavati ni kontrolisati.
Posle desetak dana, mama je već bila svesna svega što se dešava oko nje a i ona je učestvovala u razgovorima. Sve češće me je uzimala u naručje. Počela je i da me doji, ali nije imala dovoljno mleka pa su nastavili da mi daju razblaženo kozje ili kravlje mleko.
Tako sam se ja rodio i tako su protekli moji prvi dani. Niko od prisutnih, zbog situacije koja je nastala i zbog brige za mamin život, ne zapamti tačan datum mog rođenja. Prijaviše me par meseci kasnije, tako da ja od tada slavim rođendan petog januara. Mama je pomalo padala u depresiju u trenucima kada bi se setila svoje dece.
A tamo kod kuće, onoga dana kada je tata bio na putu, okupili su se isti rođaci koji su mu mnogo puta pravili svađe i probleme. Kada su videli da se u hladnoj kući nalazi troje uplakane i gladne dece, mnogi od njih su se sažalili i pošli svojim kućama da donesu ponešto i da ih nahrane. Neko je doneo drva, neko hleb, neko jaja, neko mleko, neko meso a jedan od njih je doneo kolače. Založiše vatru i gladnoj deci dadoše da jedu. Kada se deca najedoše, dadoše im kolače i deca im ispričaše kako njihov tata svakog dana bije mamu i kako je krivi za sve loše što se dešava u njihovoj porodici.
‘Sada je poveo negde daleko i mi je više nikada nećemo videti’’– objasnio im je najstariji sin i počeo da plače. Njegovom plaču se priključiše i ostalo dvoje dece kao i mnogi od prisutnih. Jedan od njih reče: ‘Ljudi, gde će nam duša! Vidite li šta smo uradili sa našim glupostima? Upropastili smo jednu porodicu i samo dragi Bog zna šta će biti sa ovom dečicom i sa njihovom trudnom majkom. Veliki je greh koji počinismo. Ja ću prvi, kada se Nedeljko vrati, doći da mu se izvinim i da mu kažem da smo preterali. Valjalo bi da se svi okupimo i da mu u svemu pomognemo. Vidite koja je ovde beda i sirotinja. Malo mu je njegove muke što ga je majka isterala iz kuće bez nasledstva i bez ikakve nadoknade, nego smo mu se i mi natovrzli na vrat, pa je zbog nas oterao ženu i ostavio ovo troje male dece bez majke.’
Svi su ćutali kao zaliveni. Stid ih je bilo da jedan drugom pogledaju u oči. Onda su se svi razišli svojim kućama. Kada je tata iscrpljen i kvasan došao sa puta, imao je šta da vidi. Kada je pošao da odvede mamu u kući nije bilo ni drva ni ostalih namirnica a sada je u kući bilo toplo i bilo je svega. Najstariji sin je počeo da mu objašnjava šta se desilo, a tada se na vratima začulo kucanje. Otvorio je i pred sobom ugledao omrznuta lica svojih rođaka. Dopustio im je da uđu, mada nisu imali gde da sednu, jer je u kuhinji bilo samo četiri drvene stolice a njih je bilo sedmoro. Ponudio im je i oni su posedali po stolicama i krevetu. Jedan od njih je u ime svih počeo da priča: ‘Videli smo te kako dolaziš a s obzirom da smo i pre posetili tvoju decu, da smo videli šta su sve prouzrokovale naše šale, svesni da smo preterali, svi smo se okupili i došli da te zamolimo da nam oprostiš i da ovoj dečici opet vratiš majku, jer ona za naše gluposti nije kriva.’
Za njega nije bilo stolice pa je seo na jedno trupče koje se nalazilo u ćošku. Nije imao čime da ih posluži, nikakvo piće nije imao u kući. Gledao je u njih kao da ni jednu reč ne razume. Gledao, a onda počeo da se smeje. Sada su u čudu oni gledali njega, a on se smejao sve jače i jače. Tada je njegov smeh prerastao u plač kojem su se i deca pridružila. Sav jad, nemoć, tuga, bol i razočarenje koje se skupilo u njemu u prethodne dve godine, bilo je u ovom plaču. Hteo je da im kaže da mu je mnogo teško, ali je tog trenutka, zbog prevelike napetosti koja je bila u njemu, počeo da viče. Čas se smejao, čas plakao, čas vikao i na kraju ih je sve isterao iz kuće. Oni su videli da je vrag odneo šalu i da je on doživeo nervni slom. Pozvali su hitnu pomoć. Kada su lekari došli, utvrdili su njegovo zdravstveno stanje i odmah ga poveli u bolnicu. Isti ti rođaci, zbog kojih je zapao u takvo stanje, prihvatili su da se brinu za dečicu koja su ostala sama kod kuće. Neki su se angažovali da pronađu mamu, poručujući da se što pre vrati, ali u planinsko selo vesti su stigle nakon dvadeset sedam dana. Očev oporavak je trajao više od mesec i po. Za to vreme, deci zaista ništa nije falilo.
Dvadeset osmog dana nakon što su poveli tatu u bolnicu, đedo dovede mene i mamu kući. Kasnije, kada sam malo odrastao, đedo mi je pričao da nas braća i sestra nisu prepoznali. Onda ih je majka uzela u naručje i deca instiktivno osetiše da im je to majka. Đedo je na dva konja doneo razne namirnice. Sutradan su on i mama pošli u bolnicu da posete tatu. Zbog injekcija i tableta on se osećao mnogo bolje. Sada se sa njim moglo pričati o svemu. Opet je postao onaj stari dobri muž. Mama ga je pitala da li je neko od njegovih dolazio da ga poseti.
‘