Izabranik. Borba duhova. Miki Lazović
priroda i neprestani dotok čiste energije, učiniše da se njegova moć mnogostruko uvećala. Tada je počeo pažnju da usmerava na moć razvijanja mozga, sposobnost koju mu je kao Izabraniku u naslestvo ostavio njegov đedo. Počeo je sa tim moćima da usmerava svest ka raznim travama, to jest da traži u kombinaciji više trava lekovitost za mnoge bolesti. Držao bi određenu travu po nekoliko sati, neprestano gledajući u nju i posle toga ili posle određenih otkrivanja u njegovoj svesti, on bi tu travu ili odbacio, ili bi je sklonio i počeo da zapisuje recepte za meleme koje mu je njegova svest otvorila.
Prolazili si i dani i godine a on je marljivo radio i sastavljao recepte za meleme koji će izlečiti mnoge neizlečive bolesti. Pored melema koje je sastavljao, svakodnevno je vežbao proces razvijanja mozga. Zbog nedostatka pravih komunikacija sa ljudima, on je bio prinuđen da te opite isprobava na životinjama. Mnogo puta se čudio sam sebi sa koliko procenata uspešnosti mu to polazi za rukom. A onda je počeo da zapisuje koliko mu puta neće poći za rukom u toku jednog meseca da izvrši komandu svesti nad nekom životinjom. U prvim mesecima nije uspeo jedanput, dvaput ili najviše tri puta. A onda je, par godina, postizao stopostotne rezultate. A onda je, da niko ne zna, odlazio na pijac gde uvek ima gužve i te svoje moći počeo da isprobava na ljudima. Ušao bi u kafanu da ruča i tamo za trenutak svoje moći usmerio na konobara. On bi odnosio pića i hranu osobama koje mu to nisu naručile. Onda bi, kada bi se vlasnik kafane dovoljno iznervirao, počeo da usmerava moći ka njemu, a ovaj bi onda krenuo da sam služi nezadovoljne goste. Pun samopouzdanja, sa rečima izvinjenja, vlasnik bi radio, a kad bi i on počeo da greši, ljudi su se grohotom smejali i nesu obraćali pažnju sa čim su usluženi. Onda bi usmerio svest na nekog gosta koji je pio samo sokove, a on bi počeo da se povodi kao da je najpijaniji na svetu. Ljudi bi se još više smejali, ali niko nije mogao da dokuči ko je inicijator svih tih šala. Dešavalo bi mu se da počne da usmerava svest i da onda počne da oseća šta ta osoba misli. To osećanje mu je bilo novo i bilo mu je mnogo interesantno. Počeo je sve više da ga upražnjava. U početku nije imao stopostotni uspeh. A onda je u tome postizao izvanredne rezultate i što je najčudnije, primetio je da može da čita misli svakoj od prisutnih osoba na koje bi usmerio svest. Mogao je da im pročita misli, a mogao je da im naredi da izvrše njegovu volju.
Sve češće je vežbao i moći da govori tuđim glasom, a da ne otvara usta. Usavršio je i moć, da ako počne da misli o nekim osobama, te osobe obavezno za dan – dva dolaze da ga posete. Nisu znale razlog, ali bi govorili da ih je naka sila naterala da dođu.
Nikada nije zaboravio, kada je, dok je bio u manastiru, usmerio svest ka štapu kojim ga je Vladika tukao. Tada se taj štap, po mišljenju svih prisutnih, istrgao iz Vladikine ruke i počeo da udara po vladiki. Niko tog trenutka nije ni pomislio, da je istrgnuti štap, i udarci koji su se sručili na Vladikina leđa, delo nemoćnog dečaka, koji je bio zavezan ispred njih. Nastavio je sa tim. Počinjao je da podiže i pomera razne predmete a da ih nije ni prstom dirnuo. Vežbao je i verovao da do pravih rezultata jedino tako može da se dođe.
Velikom upornošću, on je dolazio do ostvarivanja ciljeva za koji ljudski um još nije mogao da pojmi da postoje, a kamoli da ih je moguće ostvariti.
8
Eto, to je neka priča o mom đedu. Moram opet da pomenem moju babu Đurđu, jer je ona bila rođena sestra moga đeda, a majka moje majke Dare. Moj đedo je živeo u selu Velika, a moja baba Đurđa se udala u Ljevošu. To prelepo selo se nalazi na Kosovu. Ugnežđeno ispod Volujka i Pakljine a iznad Pećke Patrijaršije, beše poslednje odmaralište putnika koji su preko Rugovske klisure krenuli put Crne Gore. Tada beše običaj da roditelji daju deo imanja ženskom detetu, kako bi pomogli ako ona teško živi. Kao što rekoh, par godina pre rata, kada im se roditelji odmoriše i kada im dadoše poslednju daću, tada moj đedo reče mojoj babi: ‘Slušaj Đurđa, ostasmo bez roditelja, ali da su nam ostali živi i zdravi. Da da Bog da se bratski slažemo i volimo dok smo goj živi. Sestro moja, ide vrijeme đe će se mnogo ratovat i ginuti. Ova su ti vrata i ovi dom vazdan otvoreni, jer je ovo i tvoj dom. Znam sestro da za vrijeme života našijeh roditelja nijesmo podijelili ovu imovinu te imamo. Evo sad ostasmo bez njih, a ja i ti smo brat i sestra, pa ti velim da zovnemo odbornika sela pa da ja i ti uz njegovo i prisustvo drugijeh svjedoka podijelimo ovo imanje te nam je od roditelja ostalo.’
‘Dobro brate, kad veliš tako, ti ondak zovi odbornika i dva svjedoka i tako ćemo učinjet.’
Dođoše ljuđi i moj đedo im ispriča da ih je zvao da prisustvuju podeli imanja između njega i njegove sestre Đurđe. Tad moja baba reče: ‘Slušajte ljudi. Znam da ima dosta sestara koje od braće uzimaju dijo i znam da vas je moj brat zato zva, ali vam ja ovog trenutka velim da svi čujete i da se ove riječi ne mogu povrgnuti. Ja od mojega brata neću uzet babovinu ni koliko se može na opanak zalijepit.’
Niko ni riječ ne progovori a ona nastavlja: ‘ Brate moj, ko što sam veliš, dolaze zla vremena. Ako mi se što ne daj Bože desi, onda na moje ćerke gljedaj ka da su tvoja đeca, a što se zemlje tiče, neka ti je sa srećom nasledstvo i babovina.’
Ljudi popiše po rakiju i kao svedoci odoše svako svojoj kući. Nasledi moj đedo sve. Moja se baba vrati na Kosovo i više se do posle rata ne vide sa bratom. Posle rata nastupi kriza. Nema hleba ni ostalih namirnica. Moj đedo natovari dva konja i donese mojoj babi dva džaka pšenice i dva džaka žita. Doneo je u tršelj suvoga mesa, pasulja i drugih namirnica koliko se može na konje natovarit. Dođe kod svoje sestre i zeta i to im predade. To im je sačuvalo porodicu jer nijesu imali šta da jedu. Mara, moja tetka stasala za udaju. Đevojka preko dvadeset godina, a moja majka Dara još detence. Posede moj đedo kod njih dva tri dana pa se onda vrati svojoj kući. Prolazi vreme. Udade se moja tetka Mara. Ostade još moja mama u kod svojih roditelja. Poraste i ona napunivši petnaest godina. Već tada, iako beše devojčurak, počeše da je traže sa svih strana. A ona, dete ko dete, razgovaraše sa svojom majkom: ‘E vala majko, ja ti se neću udavat ovako na neviđeno, kao što rade ove po selu. Dođu, isprose devojku, a ona momka, to jest svog muža, nikad nije ni videla i sa njim nije progovorila ni reči. Ja ću, majko, prvo sa svojim budućim mužem popričat, pa ako mi se svidi, ja ću mu reć da dođe da me prosi i onda ću se udati za njega.’
‘E moja ćerko ‘– govoraše joj majka, ‘vidiš li sine da je rat pokosio svu mladež a Šiptari čim čuju za naku mladu devojku, oni vrebaju da je otmu, pa zbog toga roditelji daju decu i starijim osobama, samo da bi sačuvali čast i obraz familije, a da im dete ne bi palo u Šiptarske ruke. Zato se sine ide po preporukama. Ako je neko momče od poštene porodice za ženidbu, onda kod njih dođe provodadžija, ispriča im za tu i tu devojku i ako se oni odluče, onda odu i isprose je. Posle su i mladoženjina i mladina kuća dužne da časte provodadžiju, jer je on, ili ona, bio posrednik tog braka. A to ćero da se ti upoznaš sa nekim momkom, pa da se sa njim viđaš i da se sa njm dogovaraš dal da dođe da te prosi ili ne, to će ćerko možda biti u neko buduće vreme, ali zasad od toga nema ništa.’
Padoše u vodu sve iluzije i maštanja moje majke. Kao i svakoj devojci u to vreme, tako se i njoj pred njen šesnaesti rođendan pojavi prosac iz cenjene i bogate kuće Lazovića. Ona o tome nije htela ni da čuje, ali je niko ništa nije ni pitao. A provodadžija – njena rođena sestra Mara. Ona priča, objašnjava i garantuje za tu cenjenu porodicu, a moja baba i deda pristadoše da udaju svoju ćerku. Dadoše reč. Dogovoriše se kada će biti svadba a prosci se srećni i zadovoljni vratiše svojim kućama. Sutradan se na vratima kuće pojavi moj đedo. Opet je doneo mesa od divljači, krompira, pasulja, pšenice i kukuruza. Uđoše u kuću. Moja baba mu poče objašnjavati šta je sve bilo, kako su dali reč i da se sada čeka vreme do njene udaje. Moj đedo uze sestričinu u krilo i mazi je po njenoj dugoj kosi, pa je teši: ‘Nemoj se ćerko moja nervirat. Što ćeš. Takva je sudbina. Znam ćerko da ga sada ne voliš, al će doć vrijeme da ćeš toga čoeka voljet više no samu sebe. Nemo brinut ćerko moja, sve će to doj na svoje mjesto.’
Moja se majka umiri i izađe iz kuće da bi dopustila starijima da razgovaraju.
‘Moja sestro, poče moj đedo, ne mogu ti reć koje su me muke spopale. Znam da ste dali riječ i da je ne možete pogazit, jer svi znamo da bi to bilo ravno samoubistvu, znam da si dala dijete u najbogatiju i najugledniju porodicu na Kosovu, ali znam da će